Sindikatu trebaju mladi i mladima sindikat!

Na mlađima svet ostaje – činjenica je koju često koristimo kao floskulu, dok u stvarnosti što duže zadržavamo prava starijih i malo pažnje posvećujemo pripremi mladih ljudi i davanju prilika da nastave ono što smo započeli. Dobar majstor na vreme će uzeti šegrta kog će decenijama pripremati da ga nasledi, lekari dugo još nakon studija moraju da se usavršavaju i volontiraju kako bi nasledili starije kolege, svaki odgovoran posao zahteva ozbiljnu pripremu.

Samostalni sindikat Srbije je uočio ovu potrebu i u saradnji sa Savezom sindikata Švedske LO sprovodi brojne edukacije, a delegacija od sedam članova Sekcije mladih Sindikata Srbije boravila je od 13. do 17. juna u studijskoj poseti Švedskoj u okviru projekta “Razvoj Sekcije mladih u Srbiji”.
Među njima je bio i Miloš Suvajac, medicinski tehničar zaposlen u Opštoj bolnici Subotica, predsednik Sekcije mladih subotičkog Samostalnog Sindikata koji nam prenosi svoje utiske i zapažanja.

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak?
-Ono što je svakako značajna razlika u odnosu na nas jeste pristup organizovanju mladih i to koliko se tome pažnje posvećuje. Sa osnovama rada Sindikata mladi se sreću već kroz školski sistem, gde mladi sindikalci koji su bliži njihovim godinama, interesovanjima, terminologiji ulaze u škole i predstavljaju kratke osnovne i opšte informacije o Sindikatu, kako bi nakon završetka srednje škole, već sa 16 godina imali mogućnost da se učlane u Sindikat koji im pomaže da nađu posao, informišu ih o njihovim pravima… Za to vreme oni ne plaćaju članarinu, ali kada se zaposle rado postaju lojalni članovi. Na osnovu te podrške steklo se jedno poverenje i kult pripadnosti Sindikatu, članstvo se u porodicama prenosi s kolena na koleno i zato je tamo 80 odsto zaposlenih članova sindikata. Imaju i svoj sindikalni Obrazovni centar Runo koji se nalazi pedesetak kilometara od Stokholma, sa desetak smeštajnih jedinica za oko tri stotine mladih gde drže dvonedeljne obuke i pripremaju  mlade aktiviste za rad u Sindikatu. Znajući da mladi većinom nisu dovoljno informisani o svojim radnim pravima, postoji za njih i besplatna telefonska linija za savete, dele se i flajeri i jedan broj radnika tako dođe do Sindikata. Njihova iskustva govore da je neposredan kontakt i upoznavanje izuzetno značajno, jer kao i u Srbiji mladi obično o sindikatima razmišljaju kao o organizaciji za starije.
Kako to izgleda u Srbiji i Subotici?
-I u Srbiji je trenutno veliki akcenat stavljen na edukaciju mladih. Održavaju se brojni seminari, obuke, radionice, okrugli stolovi na temu kako aktivirati mlade da se angažuju u Sindikatu. Svaki grad ima svoje predstavnike koji bi u svojim sredinama trebali sprovesti ono što se tamo nauči. U Srbiji generalno, pa i u Subotici sve to ide malo teže. Mladi prvo pitaju: “A šta ja imam od toga?” To je s jedne strane razumljivo jer se teško živi, zapošljava, male su zarade, ali sa druge strane moramo negde uložiti sebe da bismo nešto očekivali. Bitan je taj osećaj pripadnosti, podrške, zajedništva; da moramo udruženo nastupati da bi nam bilo bolje.
Učlanjuju li se mladi u Sindikat?
-Učlanjuju se, ali da budemo pošteni najčešće je to zbog kupovine na rate, beskamatno kreditiranje, neki popusti, sportski susreti, finansijske pomoći. Trebalo bi to dalje nadograđivati, nalaziti rešenja za njihove probleme, približiti im se, raditi sa mladima, pružiti im mogućnost da učestvuju u odlučivanju. U Subotici smo ostvarili da predsednik Sekcije mladih uđe u sastav gradskog sindikalnog Veća, sada bi i granski sindikati dalje trebali da iznedre te mlade aktiviste koji bi nastavili sindikalni rad i doprineli njegovom jačanju i pozitivnoj promeni u svetu rada. Od jeseni planiramo obezbediti dozvole da uđemo u škole i počnemo sa edukacijom u srednjim stručnim školama. Bio bi to za početak jedan školski čas na temu osnovnih informacija o sindikatu, značaju organizovanja zaposlenih, Zakonu o radu i Kolektivnom ugovoru. Na nivou pokrajine je već započeta ovakva edukacija, ali je zaustavljena kada je proglašena pandemija. Suština sindikata je odlično osmišljena, samo treba nastojati da se primenjuje, a videli smo kako to u Švedskoj može.
Koja je najveća razlika između Sindikata Švedske i Srbije?
-  LO Sindikat je sindikalna centrala koja okuplja 14 granskih sindikata i ima svog predstavnika u parlamentu. Za razliku od socijalnog dijaloga u Srbiji, pregovori se odvijaju isključivo između udruženja poslodavaca i sindikata. Stopa učlanjenosti na obe strane je oko 80 odsto što pregovaračke strane čini izuzetno reprezentativnim i nijedna strana Vladi ne dozvoljava da nametne njene interese. Do dogovora  dolaze konsenzusom. Minimalnu cenu rada nemaju, smatrali bi je, kažu, uvredom, a o zaradi se pregovara po sektorima.  Prosečna plata je 2800 eura, uglavnom nemaju problem sa preživljavanjem jer imaju i dobro razvijen socijalni program koji obezbeđuje sigurnost ljudi i dok ne rade. Pitali smo ih kako uspevaju da budu ravnopravni u pregovorima sa poslodavcima i rekli su nam tajnu te moći; u Štrajkačkom fondu imaju 3,4 milijardi eura, što je dovoljno da devet meseci u zemlji niko ne radi.

Izvor: Subotičke novine