Minimalac je privremena mera za očuvanje likvidnosti firme, a ne standard

Minimalna zarada je privremena mera za očuvanje likvidnosti firme koja se nalazi u finansijskim teškoćama i treba da bude privremenog karaktera, na samo godinu dana. Ako u tom roku firma popravi svoje finansijske rezultate ona tu zaradu mora da poveća, a ukoliko to ne učini pravilo je svuda u Evropi da mora da se restruktuira ili odlazi u stečaj, kaže u razgovoru za Biznis.rs koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić.

Komentarišući najavljeno povećanje minimalca do kraja godine naš sagovornik ističe da je ovo jedna populistička mera i da je glavni problem to što je u Srbiji minimalna zarada postala standard i što je broj ljudi sa ovakvim platama utrostručen u odnosu na period od 2008. do 2010. godine.

“Razlog je upravo to što smo stalnim povećanjem minimalne zarade iznad nivoa produktivnosti i povećanja ukupnog rasta privrede došli do toga da je u mnogim malim firmama, a naročito kod preduzetnika, minimalac postao stalna kategorija”, kaže Rajić.

Kako ističe, u Evropi je minimalac na godinu dana potpuno neoporezovan jer je to interventna mera koja dopušta poslodavcu da smanji zaradu u trenutku kada ima finansijskih problema, dok je u Srbiji dozvoljeno da se radnik godinama “drži” na minimalcu.

Cilj države, smatra on, treba da bude reforma poreskog sistema i smanjenje ukupnog opterećenja svih zarada kako bi se rasteretili poslodavci i kako bi vremenom medijalna zarada došla do nivoa prosečnih plata u drugim zemljama Evrope. Ovako Srbija uglavnom ima manji minimalac nego većina zemalja u okruženju.

“Ovakvom politikom minimalnih zarada mi smo dugoročno srpskog radnika pretvorili u nekoga ko je socijalni slučaj jer radi puno radno vreme, a zarađuje minimalac ili platu koja je veoma blizu tog iznosa”, kaže Rajić.

Dragoljub Rajić / Foto: Medija centar Beograd

Koordinator Mreže za poslovnu podršku napominje da poslodavci u Srbiji konstantno imaju visoko opterećenje ukupnim porezima i doprinosima na plate i da privreda od 2001. godine traži da se trenutni način oporezivanja zarada promeni i da se uvede progresivno oporezivanje.

“Da se krene sa minimalnom zaradom koja će biti potpuno oslobođena plaćanja poreza i doprinosa na period od godinu dana, a da se zatim uvedu kategorije – kako raste neto deo zarade, da srazmerno raste i opterećenje zarada, kako bi se izjednačilo sa opterećenjem koje takve iste zarade imaju u evropskim državama”.

Povećanjem neoporezivog dela, koji država koristi kao mehanizam za olakšice poslodavcima svaki put kada se govori o povećanju minimalne cene rada, kompenzuje se samo jedan deo, smatra Rajić. On ističe da svaki put kada država povećava minimalac deo onih koji to ne mogu da izdrže, a naročito preduzetnici i mikro firme, budu u ogromnom problemu.

“Niko nije izašao sa podacima koliko je ljudi počelo da se plaća ‘na crno’, koliko se povećao deo zarade koji se isplaćuje realno, a koliko ‘na ruke’ jer jednostavno svaki put kad vi veštački povećate minimalac deo firmi koji to ne može da isplati, a pogotovo oni najmanji, budu u problemu jer nemaju dovoljno sredstava na računu i nisu likvidni. Onda jedan deo takvih sklizne u sivu ekonomiju i to pokušava da rešava na neki drugi način”, dodaje Dragoljub Rajić.

Koji su problemi privrednika i zašto povećanje minimalca nije rešenje?

Ipak, naš sagovornik smatra da je glavni problem srpske privrede to što ni posle toliko godina nismo postali članica Evropske unije i da je to jedan od glavnih razloga zbog čega zarade u Srbiji zaostaju za zemljama EU poput Bugarske, Rumunije, Slovenije i Mađarske.

“Kada naše firme izvoze ili prodaju u zemljama EU uvek moraju da nastupaju sa nižom cenom svojih proizvoda i usluga u odnosu na zemlje EU – da bi bile konkurentne. Za nas ne važe ista pravila o poštovanju ugovornih obaveza i ista sigurnost kao za one koji te proizvode i usluge naručuju od nas. Zbog toga naše firme uvek pokušavaju da nižom cenom stimulišu kompanije da kupe od njih neki proizvod ili uslugu, a ne od konkurenata iz EU. Sa stalno nižim cenama ostvaruju niže prihode od svojih konkurenata u EU i ne mogu da stvore uslove za veće plate”, objašnjava Rajić.

Drugi problem srpskih privrednika, prema njegovim rečima, je gotovo fiksni kurs dinara koji je, kako kaže, “zacementirao konkurentnost domaće privrede”.

“Sa firmama iz istočne Evrope, sa kojima smo direktni konkurenti u izvozu, moramo da se takmičimo cenom i kvalitetom proizvoda, a zbog domaće visoke inflacije i kursa dinara koji se drži na istim osnovama naši privrednici evro u izvozu moraju da ‘računaju’ između 215 i 265 dinara. To znači da neku firmu iz Bugarske proizvod koji želi da proda košta dva evra, a našu 3,5 ili četiri evra”, objašnjava Rajić.

On ukazuje da su poslodavci u proteklom periodu, s obzirom na ogroman nedostatak radnika, značajno povećali neto deo zarade jer je to bio jedini način da se zaposleni u firmama zadrže i stimulišu jer je veliki odliv radne snage upravo u zemlje EU, gde su zarade veće i uslovi rada često bolji.

“Sa druge strane imamo strane investitore kojima država isplaćuje ogromne subvencije koje idu i po više desetina hiljada evra po radnom mestu kako bi zaposlili ljude. To je apsurdna situacija. Umesto da reformom poreskog sistema rasteretimo domaće firme, mi idemo u krajnost – povećavamo subvencije nekim investitorima i celu ekonomsku politiku veštački održavamo”, navodi Rajić.

Takođe ukazuje na to da veliki broj firmi iz Srbije poslednjih godina otvara alternativna preduzeća u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji i na Kipru, kao u u drugim zemljama EU i na taj način prebacuje deo poslovanja i finansijskog prometa u druge zemlje.

Ove godine je, kako ocenjuje naš sagovornik, privreda u dodatnom problemu zbog društveno-političke krize, nestabilne situacije i lošeg imidža zemlje.

“Naše firme su u poslednjih godinu dana izgubile značajan broj ugovora o plasmanu upravo na tržištima EU, jer su mnogi pronašli alternativne partnere u evropskim zemljama”, zaključuje Dragoljub Rajić.

Izvor: biznis.rs